Zivot ljubav i ostale sitnice

Moja sreca nosi moje ime.ona je veran pas koji sedi naslonjen na moju nogu.ona nas tera da marsiramo hrabro I pouzdano kroz dan.Ona je snaga a snaga je sve sto nam treba.nju pronalazimo u malim stvarima a te iste vrede milje I milje naseg zivota. Stalno je jurimo kroz zivot,pokusavajuci da je odgonetnemo I zadrzimo za sebe svakoga dana,svakoga minuta.A kada nam neko kaze sta je sreca za njih,naravno da mozda I ne razumemo jer to je isto kao da opisemo polu prosniveni san nekome koji ne zna da sanja.Da smo snazniji I hrabriji,mozda bismo I uspeli da se uhvatimo u kostac sa svim tim vetrenjacama,da ih pobedimo jer ,zacudo,bili bi sretniji.zato se nagadjamo u zivotu I tesimo da smo sretni.

Naravno,ne govorim u svoje ime jer moje bitke traju I rado ih prihvatam I nema pregovora na pijaci zivota.znam koliko sta vredi u mom zivotu I sa kakvim prtljagom gazim kroz isti.Sreca nije cilj,sreca je putovanje.ako put postane avantura onda cilj nije ni potreban.Reci cemo da smo ziveli I da nam je zivot bio avantura,ne soba puna sitnih trofeja koji dobijamo na svakom malenom beznacajnom cilju kao medalju za ucestvovanje.Sreca nije ucestvovati u sopstvenom zivotu,biti gledalac ili kriticar. Sigurno ces pobediti jer pravila tvog zivota pises ti I jedino ti se mozes se menajti ili ostati isti.

Posecujem mesto koje sam voleo.koje sam prizeljkivao da postoji I koje je postojalo je u mom umu.zaljubio sam se tamo,pronasao sebe a u isto vreme izgubio svoju naivnost. U tom gradu sam voleo najjace sto moze moje bice voleti.sada ga se plasim.zazirem od njega ali ne priznajem nikome.Zbog nje,postojala je u mom umu I  srcu tako intenzivno I zauvek ostavila trag  na mojoj dusi.zauvek cu biti slab u tom pogledu.nikada necu preboleti njenu okrutnu ljubav.

A mozda i nisam preziveo?Sigurno mogu reci da je tamo nesto umrlo u meni ali jeste  i ozivelo sto nisam ni znao da u meni postoji.Svakim korakom sto sam blizi i sve vise se bojim da ponovo postanem onaj naivni zaljubljeni decak koji je,sada znam,voleo nesto sto mene ipak nije.Pobedila me je.Cak I posle 11 godina od te pogibije ponekad mi dodje u snove,zaboravi logiku stvari.Ssamo se pojavi sa neshvatljivom porukom i nestane pri svakom pokusaju da je shvatim.a imali smo svoje trenutke kada smo bili nepobedivi.To je bila ljubav vredna inspiracije i samounistenja.na svakom koraku u tom gradu ozive secanja trenuci pravi dragulji mog zivota ,lekcije koje sam usput naucio I koje bih voleo da prozivim ponovo makar na tren jer tada ti trenuci su bili moja realnost.

Nismo ni znali za bolje pa smo ziveli da bi istrazivali sebe I sve sto jesmo sada moramo da zahvalimo tadasnjim trijmfima ali I debaklima.A toliko mlo smo znali,zar ne?znali smo da su to vetrenjace protiv kojih smo bili bitke ali nije nas bilo bilo briga jer je bilo prokleto zanimljivo .Sada sam stranac u tom gradu koji seta po kisi,stara dusa u mladom telu.

Kada sam napustio taj grad,osecao sam iskreno da sam morao da se oprostim I sa delom sebe koji vise nikada necu ni sresti u ogledalu.a srecem ga u trenucima sitnih slabosti ali ubrzo nesto drugo zauzme to mesto u odrazu I sa setom I nostalgijom nastavljam dalje poucen lekcijama od kojih sam neke naucio sa lakocom ali neke mozda nikad ni necu.Zasigurno necu.previse bole I to ce znaciti da moram da se oprostim od nje iako zivimo u podeljenim svetovima a voleo bih da mislim da smo ipak povezani nasim zajedno provedenim momentima.samo bih voleo da znam da li su ti momenti bili stvarni ili su bili imitacija prave stvari?

To mi nije moguce saznati I sa tim se mirim .Jos uvek.

Zato posecujem mesto koje sam nekad voleo.Nadam se da je ono jos uvek zaljubljeno kao sto sam ja u  svaki korak u njemu.

Tiho i prkosno odbijam da zivim u svetu u kome nema magije.Kada bih morao da iskazem neiskazivo,rekao bih sa setnim osmehom na licu da je magija onaj momenat van naseg poimanja.Vesto se prozima utkano kroz niti naseg bivstva.Kao cvor niti srece.Tiha plima beskrajnog blazenstva.Vezuje nam ruke za neizblediva secanja.

Magija ne posustaje vec nas grabi za ruku u vodi u neobjasnjivo,u nesto nedodirljivo.Ona je u nama samima,u vrhovima prstiju dok milujemo one koje najvise volimo i za koje brinemo da su dobro i kojima smo vecito lojalni.U svakom iskrenom zagrljaju ona ti se raduje i zivi u tebi.Ako je budes trazio,nemoj.Naci se ona tebe jer je ona kao i sve sto iskreno vredi,u tebi.

Tu ces je naci,oduvek je tamo bila.Zauvek ce i biti a da bi je oziveo,zavoli nesto i to radi cesto.Hej, ne zaboravi samo magicne reci.Zazmuri sa tajnovitim osmehom i prosaputaj:

"Ja verujem u tebe"

Covek je coveku vuk. Progresno. Ne mogu postojati dva vuka.Mora potojati jedna ovca.Mora biti lovac i plen.Predator i lovina.Ali ako je tako,onda da li znas koja uloga ti pripada?

Svi kazemo u trenutku slabosti da smo ovce jer smo slepo verovali ili kazemo da smo vukovi kada nesto zelimo ili hocemo da ostavimo utisak na nekoga da smo asertivni,puni elana zelje ili pak kada smo ocajni u nekoj nameri da nesto ostvarimo pa  kazemo ''ja sam vuk''.

Da ti kazem iskreno,niko od nas ne zeli da bude pravi vuk.Da se poistovecujemo sa necim nizim od nas i da zrtvujemo svoju humanost i covecnost radi takvog nezahvalnog epiteta.Budi covek. Budi ranjiv po sto puta.To je i sustina bivstva coveka.Apsolutna ranjivost ali jos vaznije i snaga koja proizilazi iz toga. Ne mozemo biti vuk.Devojko,u ovom vremenu nema vise crvenkapica.One sada odvazno i bezbrizno ocijukaju sa vukovima.Cinjenica...

Budimo ljudi,ostavimo vukove mracnim praznim sumama,ovcama praznih glava da ih love.za to su i stvorene.To im je i sustina.Mi smo ljudi,a ako mislis da si okrutan ponekad,nisi nista nego covek koji je naisao na prepreku koja boli,koja je teska ali koja ce se prevazici.Ne budi ovca i ne budi vuk.

Budi Covek  

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• O sreci
• O tom gradu
• O magiji
• O vuku i coveku

• Generalna [4]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom